Otkako je Sirmijum postao centar Panonije, a kasnije i prestonica čitavog Carstva, polako je postajao i centar svih elitnih zanata. U tu grupu zanatlija spada i posebna vrsta grnčara koji su pravili luksuznu rimsku keramiku „Terra sigillata“, tajnom tehnikom koja je čuvana više od hiljadu godina.
Iako je najveća „industrija“ ove keramike bila u Galiji, ova tehnika je bila primenjivana i na samom istoku Carstva, na severu Afrike, ali i u Panoniji. Naime, intenzitet ove proizvodnje je zavisio od prisustva ilita u glini, i stoga je ova tehnika bila zastupljenija u područjima gde je veća mera vulkanskog porekla (ilit je mineral koji ovoj keramici daje posebnu crvenu boju i glatku površinu).
Pored estetskog momenta, ovo posuđe je bilo i praktično, jer je sigurno bilo lakše održavati keramiku glatkih površina. Ipak, sve te njene prednosti, kao i dug proces izrade su dovele do toga da su mogli da je priušte samo najbogatiji građani.
Nakon što su „centri proizvodnje“ u V veku (a inače vekovna „pogranična područja“) pali u ruke narodima koji su sa sobom doneli kult drveta, tehnika Terra sigillata je polako pala u zaborav. U borbi za otkrivanje tajnog procesa, rimska Terra sigillata je sa skoro hiljadu godina nadmašila i tajnu kineskog porcelana. Konačno ju je razotkrio jedan nemački hemičar, za vreme Drugog svetskog rata, koji je shvatio da je poslednji korak izrade premazivanje izdvojenim mineralom ilitom.
Danas, više od petnaest vekova nakon poslednjih grnčara koji su na ovim prostorima pravili Terra sigillata keramiku, u Sirmijum je ovu tehniku vratio Lazar Konstantinović. Ovaj zaljubljenik u rimsku primenjenu umetnost je bio toliko oduševljen i opčinjen ovim predmetima, da je odlučio da se i sam upusti u ovu avanturu. Najviše je, kako kaže, „naučio od mrtvih majstora“ samo posmatrajući i analizirajući fragmente rimskih posuda koje je uspeo da nabavi, a vremenom se usavršio i naučio kako da izrađuje određene predmete.
Konstantinović za sve „krivi“ stvaralački duh koji su rimski grnčari ostavili u amanet svojim delima. Zato nije trošio vreme na izradu replika, nego je sve što je pravio bilo po njegovom nahođenju i inspiraciji, ugledajući se na antičke radove.
Ipak, ovaj umetnik i rimski entuzijasta se ne zaustavlja tu. Svoj „postanticizam“ namerava da obogati i jednim novitetom. Naime, 1956. godine je ustanovljeno postojanje avalita, hromnog ilita koji za razliku od svog hiljadama godinama poznatog rođaka daje zelenkastu boju. To je Lazaru Konstantinoviću dalo ideju da svoje naredne radove obogati još jednim mineralom i još jednom bojom, ne menjajući koncept.
Rimski keramičari možda i nisu znali za avalit, ali su sigurno imali na umu da svoju savršenu tehniku ostavljaju narednim generacijama koje će je, fascinirane, čak i unaprediti.
